2. jul / X vitamin / Studentski trg 11

Kultivacija komodifikacija

Otvaranje izložbe je 2. jula 2019. godine u 20 sati u Galeriji X Vitamin, Studentski trg 11

Фотографије настале у оквиру Уметничке колоније Ечка у августу 2017. године под насловом Слика, реферирају на три простора и један велики објекат: Дворац “Каштел Ечка”, село Ечка, околна природа и један велики објекат од ускладиштене балиране сламе на североисточној страни Каштела.
Фотографије природе јесу представа (начин на који се нешто види) границе између света друштвености и света природе. Оне су првобитно замишљене као неестетичне, неутралне. Од те првобитне замисли се током процеса рада несвесно/свесно одустајало пројектовањем света друштвености, у коме се обитава, на неконтролисани свет природе, култивишући његову представу, слику, дајући му форму одређену искуством, знањем, предрасудама, жељама.
Каштел Ечка, некада ловачки дворац, данас хотел и ресторан. По својим просторним и организационим особеностима је налик санаторијуму. Широки култивисан парк, фонтана, скулптуре, прошаран хлад. Контролисан режим приступа. Простор који је својом култивацијом комодификован и издвојен из природе. Ризик унутар је мањи од ризика ван.
Као заједничка својства које повезују ову серију у јединствени исказ се јављају процеси култивације и комодификације, који се донекле преплићу и каузално су повезани.
Фотографије су настале коришћењем филма као носиоца слике, коришћењем различитих врста фотографских камера, различитих врста филмова. Слике на тај начин добијене трансформишу и представљају разнолике призоре који реферишу на исто место. Та дисперзија једног мотива ка мноштву призора подрива веру у истинитост/документарност фотографске слике. Из тог места изведена субјективност се преплиће са субјективношћу насталом естетизацијом фотографске слике. Одмакавши се од реалности на поменуте начине бивамо слободнији у конструкцији визуелног наратива оставивши по страни примарне референце.
Пратећи процес култивације природе кроз призоре од њених неестетичних представа, преко њихове естетизације, прешавши на Каштел Ечка као култивацију самог мотива природе, завршно са објектом од балиране сламе, заправо посматрамо комодификацију природе, њено симболичко и дословно паковање са циљем да се у својству робе нађе на тржишту.
Поставља се питање налажења мере између ризика/безбедности и слободе са друге стране. Постојећа места формирана снагом и логиком капитала остављају мноштво индивидуа изван сваке сигурности. А ни осталима није пуно боље.

Некада давно, у стара времена, живјела је девојчица по имену Берта, која је била необично добра. Радила је све што су јој рекли да ради, увјек је говорила истину, пазила је да не упрља хаљине, добро је учила у увјек се понашала савршено пристојно. Била је тако добра да је за своје особине добила неколико медаља које је увјек носила заквачене та хаљину. Једну медаљу је добила за послушност, другу за точност, а трећу за лијепо понашање. Биле су то велике металне медаље и звецкале ударајући једна у другу док је корачала.
Сви су причали о њеним врлинама па је за то чуо и кнез, владар те земље. Кад је већ тако добра, рекао је, он ће јој допустити да се једном тједно прошета по његовом парку у непосредној близини града. Био је то прекрасан парк и ниједном дјетету није никад било допуштено да уђе у њега.
У парку је било још много чудесних ствари. Берта се шетала горе доље по парку, дивно се забављала и говорила сама себи: “Да нисам била тако изузетно добра, не би ми дозволили да уђем у овај лијепи парк и уживам у свему што се у њему може видјети.”
У том тренутку, међутим, у парк се увукао огроман вук.
Потрчала је што је ноге носе, а вук је дугим скоковима потрчао за њом. Успјела је да стигне до грмља мирте и да се сакрије у једном од најгушћих грмова. Вук је њушкао наокло, исплаженог црног језика и свјетлуцавих блиједосивих очију, ужагрених од бијеса. “Да нисам била тако изузетно добра, сад бих била у граду, изван опасности.” Мирис мирте био је, међутим, тако снажан да вук није могао нањушити Берту у скровишту. Берта је задрхтала, медаља за послушност звецнула је о медаље за точност и лијепо понашање. Вук је био управо одлучио да оде кад је чуо звецкање медаља, па је застао и почео ослушкивати. Скочио је у грмље, бијесно сијевајући блиједосивим очима, извукао Берту и смазао је до последњег залогаја. Од ње су остале само ципеле, комадићи одјеће и три медаље за дјечије врлине.*

*Из кратке приче “Приповједач”, Hektor Hugh Munro - Саки, Знање Загреб, 1984